ИЗ МОГ АЛБУМА

Понекад природа уме да буде чудно дарежљива према некоме у сферама даровитости, да подари обема рукама, а једном да ипак нешто узме. Ето, Момчило Моме Радуновић је по својој обдарености био фудбалер најплеменитијег кова. Припадао је првој генерацији фудбалера Партизана, онда када су „црно-бели“ имали велики фонд сјајних играча и када су били тако супериорни да их нико у земљи (па ни у Европи) није могао угрозити.

Радуновић, Београђанин по рођењу, почео је фудбалску каријеру у подмлатку предратног БСК-а. Већ тада се издвајао изванредном техником, високом мисаоношћу, рафинманом за проигравање и смислом за гол. Рођен је 1924. године. Одмах по формирању Партизана постаје његов члан.

Лакоћом с којом је играо фудбал Радуновић је одушевљавао. Нарочито су га ценили фудбалери. Бобек је уживао да га гледа и да игра поред њега и с њим. На жалост, Моме Радуновић је имао један велики хендикеп: био је крхке конституције, лак, чак слабашан за мало јачу дуел-игру. И што је у развоју фудбалске игре више постајала доминантна снага а не чисто знање и вештина, тим је Радуновић имао мање изгледа да свој велики таленат оформи до репрезентативца.

Тако смо имали ту апсурдну ситуацију: играч који је уз Бобека и Атанацковића био најбољи техничар и највећи зналац није могао да у дужем периоду буде стандардни првотимац ондашњег моћног тима „црно-белих“. Покојни Иљеш Шпиц је често гласно очајавао што је природа једном таквом таленту ускратила снагу, јер би Моме трајно ушао у историју југословенског фудбала, можда чак стајао уз бок и самом Стјепану Бобеку, досад још непревазиђеном мајстору фудбала.

Из нашег клуба Радуновић је отишао у тузланску Слободу, клуб у коме је и завршио своју каријеру, која је ипак у свом крајњем домету остала недовршена, јер је дао само део својих великих моћи.