Коме сметају појачања „црно-белих“: Изузев фудбалера Козића сви остали спортисти који су последњих година приступили клубовима ЈСД Партизан имали су много проблема, а неки потреси још трају
Још се, бар у форумима није стишала атмосфера око доласка талентованог 20 годишњег кошаркашког репрезентативца Драгана Кићановића у Партизан. И поред тога што је Кићановић већ увелико носилац игре нашег кошаркашког тима чачански Жељезничар, а посебно Црвена звезда, настоје да тај прелазак искористе као могућност да се на неки начин дискредитује (?!) Партизан. Сигурно је да су настојања тих клубова код одређених форума више срачуната на то да се клубови Партизана надаље учине пасивним, да не настоје да ојачају своје редове, већ да са „печатом срама“ који би им, наводно, требало да утисне надлежни форуми оставе широко маневарско поље онима који се увек сневеселе када виде да су „црно-бели“ добили неког новог члана, истакнутог спортисту, садашњег или будућег репрезентативца. Још се сећамо под каквим је драматичним околностима дошао на стадион ЈНА Нишлија Ненад Цветковић; колико је била узбуркана атмосфера око преласка кошаркаша Драгана Тодорића у наш клуб, како смо због поштовања прописа изгубили пливаче браћу Милош као и чињеницу да Кошаркашки савез Босне и Херцеговине није поштовао жељу тузланске Слободе, родитеља и самог Мирсада Делибашића да пређе у Партизан, већ га је неким вештачким републичким „затварањем“ натерао да пређе у сарајевску „Босну“.
„Случај Кићановић“ још није скинут с дневног реда. Већ су јавности познате апсурдне одлуке Арбитражне комисије СОФК Београд као и став Партизана.
Зато смо се одлучили да ове редове посветимо оним спортистима који су „најсвежији“ чланови наших клубова, постављајући им само једно питање: „Зашто је тешко доћи у Партизан?
Кићановић: Мој је утисак да се сви плаше Партизана…
Имао сам врло јаке мотиве за прелазак у Београд. Први је школа. Све до четвртог разреда средње школе био сам добар ученик. Преласком у Борац други су одлучили да се више не школујем редовно, већ ванредно, те тако нисам успео да положим завршну годину.
Други разлог је у томе што сам осетио да у Борцу нећу даље напредовати као играч. Немојте ме криво схватити. Једноставно та средина ми је постала тесна. Да се разумемо: не нападам никога у Чачку! Напротив, све што сам досад постигао највише дугујем тој средини. И данас сам врло срећан када се видим са својим бившим друговима, увек се интересујем како је Борац играо, јер сам неким невидљивим нитима везан за ту средину. Наравно, жао ми је када видим шта се све чини да се сруши моја слободна воља, мој избор да играм баш у Партизану, великом спортском колективу, да учим код Ранка Жеравице…
У Партизану сам топло примљен. Настојим да побољшам своју игру, да допринесем успону целе екипе. Имам и две велике жеље. Прва је да завршим Природно-математички факултет (туристички смер), а друга да Партизан буде шампион Југославије. У колекцији мојих трофеја недостаје ми управо та круна. Она ће ми бити дража од златних медаља за освојена првенства Европе у кадровској, јуниорској и сениорској конкуренцији које већ имам.
Тодорић: Висок домет могућ је само у великом клубу
Преломни тренутак у мојој играчкој каријери, па самим тим и у животу је освајање првог места на јуниорском првенству Европе, 1971. године у Задру. Тада су почели за мене да се интересују други клубови, посебно Партизан и Црвена звезда. Желео сам да одем у велики колектив, јер ми је само то могло да омогући даљи природни развој. Та ми се жеља испунила 1972. године.
Два момента су одлучила да приступим „црно-белима“: свађа међу играчима Црвене звезде, с једне стране и рад под руком Ранка Жеравице, с друге стране. Нисам погрешио. Сад више нисам само кош-играч, већ се свестраније развијам. Ето, већ сам са сениорском репрезентацијом био у САД. Време ради за мене. Само се у великом клубу може постићи висок домет.
Бошковић: Победила је моја упорност
Једини југословенски фудбалер-професионалац који је покушао да своја права грађанина самоуправне социјалистичке заједнице затражи преко Уставног суда СФРЈ је Мирослав Бошковић. Као што је познато нови члан Партизана је из оправданих породичних разлога затражио од Хајдука да му дозволи да пређе у Партизан, односно да се пресели у Београд где му живе жена и родитељи.
Дакако, Хајдук није био рад да се лиши услуга једног тако свестраног играча, па је настао спор: Бошковић се преселио у Београд, Хајдук му није дао исписницу и настала је она мучна ситуација, у ствари игра нерава.
Обратили смо се Мирославу Бошковићу са истим питањем: Зашто је тешко доћи у Партизан?
„Мој је случај врло специфичан“, каже Бошковић. „Хајдук је сматрао да губи мојим одласком онолико колико Партизан добија, па је зато био противан да ми изда исписницу. То би исто било да је у питању и неки други клуб. Ја сам био упоран. Помогли су ми моји другови, играчи Хајдука. У том клубу су играчи врло моћни. Правилно су схватили мој проблем и извршили су притисак на управу клуба.
„Иначе, за 5. март је заказано рочиште код Уставног суда СФРЈ у вези чл. 3 и 7. Правилника о преласку играча из клуба у клуб, па ће та одлука сигурно имати далекосежне последице за фудбалску организацију у целини.
„Проблем је био у мом одласку из Хајдука, а не зато што прелазим у Партизан, који је у Сплиту и Далмацији високо поштован колектив.“
Јасмина Ефендић: Тешко сам се растала од Морнара
… У Београд сам, пре свега, дошла због студија на Грађевинском факултету. Наравно, нисам желела да прекинем са спортском активношћу, тако да сам изразила спремност да постанем члан пливачког клуба Партизан.
Тек у новом клубу, видела сам шта су то оптимални услови за тренинг. То у Сплиту нисам имала. Први пут тренирам у зимском периоду под нормалним околностима. Ту, пре свега, мислим на базен јер сам у Сплиту могла да тренирам једино у 16 метарском базену. Сада имам изванредне услове за зимски рад, па верујем да ће овај мој систематски тренинг дати и добре резултате.
На жалост, мој матични клуб није имао разумевање да желим да стекнем факултетску диплому, и да притом као спортиста постигнем максималне резултате. За сада, на такмичењима пливам ван конкуренцији, тако да не могу да будем званични носилац титула али моје победе говоре ко је најбољи. Према прописима ПСЈ, имам једино право да пливам званично за репрезентацију Југославије, иако бих ја желела да наступам и за Партизан.
И поред тога, нисам депримирана већ вредно тренирам. У базену сам пет сати дневно, поред 30 минута које проведем у сали уз специјалне вежбе.
Жеља ми је да постигнем добар пласман на предстојећем првенству Европе у Бечу.
На крају да кажем да сам се од матичног клуба, Морнара, тешко растала. Провела сам у њему осам лепих година, које никада нећу заборавити. Желела сам лепо да се разиђем од Морнара и Сплита, али ми нису дали исписницу.
Због моје чврсте решености да истрајем у својим животним плановима, чекаћу две године, како то налажу прописи, да бих стекла право да наступам за Партизан.