КРОЗ НАШУ ЛУПУ
Те незаборавне вечери у Франкфурту и звезде су стале над стадионом. Јер: југословенска репрезентација је достизала највишу тачку своје хомогености, знања, морала и вештине. То је био тим пред којим се морало устати у знак поштовања.
Тешко је присетити се било које тако одлучујуће утакмице на којој су наши фудбалери тако сигурно држали у рукама своју судбину и усмерили у правцу пуног тријумфа. Уосталом, ми смо и у свету познати као нација којој час недостаје пехар, час вино. Овога пута смо имали и једно и друго.
И још нешто: фудбал нас је те вечери учинио тако јединственим да смо били збратимљени у Западној Немачкој, Југославији или на било којој географској ширини где је било бар неколико Југословена. Све мале и велике размирице нестале су. Били смо једно. У радости победе и још више у уверењу да можемо далеко да добацимо.
Само су нас голови Бобе Михајловића у Фиренци (када смо играли мајсторицу са Французима — 3:2) и погоци Бобека, Чајковског и Митића на утакмици у Тампереу, три године касније (1952), довели до делиријума радости који је био сличан овој плими националног усхићења.
Када је минула еуфорија којој смо колективно подлегли многи пријатељи Партизана су са сетом констатовали да је то први пут у поратној историји нашег фудбала да је остварен један велику успех а да Партизан у репрезентативној селекцији није имао ниједног свог члана. Истина, то није био тренутак за навијачке склоности али када је све прошло та непријатна констатација је долазила сама по себи, била је присутна, наметала се…
Сигурно је да такво сазнање не годи навијачкоме срцу једног клуба богате традиције и моћног утицаја какав је Партизан. Међутим, то не би требало да депримира пријатеље „црно-белих“ а још мање саме играче. Напротив, ова би требало да буде зов за ново доказивање, за рад, озбиљност и такву игру која би Партизан у наставку првенства вратила у врх табеле а појединце учинила поново актуелним за састав репрезентације пред окршаје на предстојећем светском првенству.
Прави спортиста је онај човек који неправду и невоље претвара у подстицаје; који не дозвољава да га запостављање сломи, већ ојача. Партизан и у овом свом не тако блиставом тренутку има играче међународне вредности. На жалост, они још не делују хармонично, нису свој таленат дигли до репрезентативног осветљења и поред тога им је по потенцијалу тамо место.
Ми морамо изградити права гледања на ситуацију у којој се налазимо. Неопходно је да поступно дестилишемо своја искуства, да се присетимо да нас нико није мимоилазио када смо били моћни, велики и јаки, када смо чинили пола националног тима, па да себи признамо да данас наша застава не вијори тако високо. Истина, наш јарбол није сломљен али морамо да сажмемо све своје снаге, да се напрегнемо до крајњих граница, па да и ова генерација буде заступљена у репрезентацији онако како је то увек било у прошлости.
Пролеће је пред нама. Шансу ће имати сваки појединац чије амбиције досежу до репрезентативног дреса. Треба их искористити. Пут за остварење таквих жеља води кроз игру колектива, кроз оно што ће Партизан игром, квалитетом и пласманом показати.
Нама нису потребни очајници, већ храбри, истинољубиви и одважни момци који ће играти за властиту афирмацију и успех клуба, па кроз то натерати селекторе, штампу и јавност да се одређене вредности узму у правилну оцену. Онда се неће догодити да у великом тријумфу државног тима осетимо снажну осетљивост занемарених.