ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Лајчо Јаковетић:
- Рођен: 1925. године
- Играо: 1942 — 1955.
- У клубу: Спартак и Партизан
- На месту: халфа
- Репрезентативац: 4 пута
Припадао је оној првој генерацији Партизанових асова, који су под именом „парни ваљак“ млели све пред собом и нису имали достојног конкурента у земљи. Већ сама та чињеница била би довољна потврда талента овог врсног крилног халфа. Тим пре што је дошао у Партизан 1948. године, када је за први тим редовно конкурисало по 30 до 35 фудбалера (!), а за место у средњем реду чак четири репрезентативца — Чајковски, Атанацковић, Палфи и Симоновски!
Пробој у таквој конкуренцији био је тежак и за реномиране играче, који су с ласкавим педигреом и озбиљним стажом стизали у „црно-бели“ табор и из најреномиранијих клубова, а поготову за Лајча Јаковетића који је примећен као даровит провинцијски играч тада вечно угроженог суботичког Спартака. Ипак, то није сметало овом упорном момку да стопу по стопу крчи себи пут на прволигашкој сцени и елиминише из екипе своје велике конкуренте, па чак обуче и дрес најдражих боја!
Занимљив је био фудбалски пут Лајча Јаковетића од тренутка доласка у „црно-бели“ табор до његове националне афирмације. Пошто се читаве 1948. године адаптирао на велику средину и углавном таворио у другом тиму, 1949. се пробио у најужи круг 15 првотимаца, да би већ средином те године постао стандардни играч најјачег састава. Та и следећа 1951. и 1952. година биле су „златно доба“ Лајча Јаковетића, који је успео да истисне не само из дреса Партизана, већ и из државног тима, тако сјајног фудбалера то што је Александар Атанацковић — Шароши!
Поред многих, запажених, првенствених и куп-окршаја, које је у том раздобљу одиграо за нашу шампионску екипу, као репрезентативац учествовао је и на три (од укупно четири) квалификационе утакмице за одлазак на први послератни Светски шампионат 1950. У Бразилу против Израела (6:0 и 5:2), односно против Француске (1:1) 9. октобра 1949, када је свечано отворен Стадион ЈНА. Свој последњи меч у „плавом“ дресу одиграо је 13. новембра 1949. против Аустрије у Београду, када смо катастрофално поражени са 2:5! Занимљиво је да је напуштајући игру предао свој дрес опет једном великом југословенском халфу — Предрагу Ђајићу! Елиминисати из националног тима једног „Шарошија“, а бити елиминисан од „Ђаје“ значило је несумњиву припадност кругу изузетних играча.
А Лајчо је за своје доба био заиста изузетан фудбалер. Изванредно радан, упоран и самодисциплинован понашао се и на тренингу и у ватри окршаја као прави професионалац. Иако није био висок, поседовао је сва остала атлетска својства: брз, снажан, оштар и бескомпромисан био је веома тврд у дуел-игри и као такав превасходно ангажован у обављању одбрамбених задатака. Мада му није мањкала неопходна интелигенција и маштовитост ни у нападу.
Последњи куриозум представљао је његов растанак с првотимским дресом. Предао га је крајем 1952. поново „повампиреном“ Атанацковићу, који је, ко зна који пут у својој дугој каријери, доживљавао нову младост!