ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ

Видели смо из прошлог наставка да је Партизан у годинама 1957. и 1958. доживљавао једну од најдубљих криза. Да је у клубу долазило до честих ексцеса и потреса изазваних унутрашњим размирицама и подвојеношћу табора различитих схватања, хтења и интереса. Али истовремено, у крилу самог клуба, у нашој аутохтоној омладинској школи вођеној мајсторском руком тренера подмлатка Флоријана Матекала расла је једна изванредна генерација даровитих дечака који у својој конкуренцији нису имали ривале у земљи. Била је то најбоља омладинска екипа у послератној Југославији (то је остала и до данашњих дана), којој су прорицали велику будућност. Крајем 1958. године већина тих дечака се већ усталила у првој екипи док су остали озбиљно куцали на њена врата.

Ипак, у 1958/59. такмичарску сезону закорачили смо тешко хендикепирани. Најбољи и најискуснији играч у тиму, који је требало да поведе ове младиће у ватру прволигашких окршаја, доајен државног тима Бранко Зебец, напустио је клуб и прешао у Црвену звезду! Дилема је вечно остала да ли је то уназадило или унапредило Партизан? Док су једни сматрали да је одлазак Зебеца био корак оздрављења затроване атмосфере у клубу и несумњиву добит за клуб (у то и данас чврсто верују), дотле је не мали број био и оних који су чврсто веровали (а и данас верују) да би искусни и ауторитативни Зебец, заједно с ветеранима Белином и Калоперовићем који су се још задржали у тиму, брже довео ове младиће до фудбалског Олимпа. Овако, били су препуштени сами себи, свом таленту и младости, али и свом неискуству, коме су отплаћивали, можда, више рата него што је требало!

Било како било, тек Партизан се на старту те 1958/59. године нашао у једном потпуно измењеном, новом издању. Његова стандардна екипа је изгледала овако: Шошкић — Крањчић, Јусуфи — Белин, Јончић, Миладиновић — 3. Чебинац, Калоперовић, Вукелић, Галић и Б. Михајловић. За прву екипу су конкурисала још само два ветерана (вратар Стојановић и халф Пајевић) и буљук полетараца: Блажић, Васовић, С. Чебинац, Митић, Радовић, Ковачевић, Сомболац, Виславски, Пајковић и Србу. Зар је чудно онда што је у овај изузетно подмлађени састав мало ко веровао, још мање му давао шансе?

Заиста, ови момци нису успели да освоје у тој години ниједну титулу. Истини за вољу, од њих то нису очекивали ни најзагриженији „Партизановци“. Ипак, направи ли су подвиг који није предвиђао ни највећи оптимиста, поготову не стручњак. Завршили су првенствену сезону као вице-шампиони, у мртвој трци с искусном екипом тада вишеструког првака Црвене звезде! „Црвено-бели“ су били бољи само за гол-разлику(!), иначе бодовно на крају смо били потпуно поравнати са по 31-им бодом! Да куриозум буде већи, нашли „црвено-бели“ ривали су забележили у длаку исти број победа, пораза и нерешених резултата!

Иако је остао празних шака, без титула и трофеја, овај подмлађени Партизан је скренуо на себе пажњу читаве спортске јавности: више од резултата импресионирала је његова игра, која је наговештавала огромне могућности и још већа достигнућа тих вансеријских момака. Окосницу тима сачињавали су Шошкић, Јусуфи, Миладиновић, С. Чебинац и Галић који су већ представљали ведете, а њихови другови који су пристизали (Васовић, Ковачевић, Радовић, Виславски, Сомболац) наговештавали су такође свој изванредан потенцијал. Тренер Шпиц је задовољно трљао руке, а навијачи су почели опет да ходочасте на Стадиону ЈНА. Сви су осећали да се рађа нешто фудбалски велико и силно, мада нико још није ни наслућивао да се у овим дечацима крију будући шампиони над шампионима, први колектив у земљи коме ће поћи за руком да оствари шампионатски хет-трик (три узастопне титуле првака) и пробој у финале Купа европских шампиона! Но, о томе у наредним бројевима.