Двадесеттрогодишњи младић, који је примио капитенску траку од Драгутина Чермака, успешно предводи своје другове из битке у битку — Занимљив пут од „изгредника“ до капитена

Одлазак Драгутина Чермака, средином прошле године, у иностранство, донео је нашим кошаркашима немалу бригу ко ће тог искусног кошаркашког репрезентативца и великог борца заменити не само на терену већ и на положају капитена. Лига је била завршена, али је предстојала турнеја на Кубу, где се није могло ићи без најодговорнијег играча. Проведено је гласање у екипи и највећи број листића био је са именом Горана Латифића, двадесеттрогодишњег бека с бројем шест на дресу.

„Да би се постало капитеном у једној екипи, морају се испуњавати одређене пропозиције. Конкретно у мом случају тражило се да играч има најдужи стаж у Партизану. С тим у вези и највеће искуство, да је добар друг, да га саиграчи воле и цене, да је на терену примеран борбен да је прави спортиста и наравно као најважније да воли Партизан. Ја сам испуњавао, по мишљењу мојих саиграча, у највећој мери ове услове и они су ми поклопили поверење“, каже наш саговорник Горан Латифић.

Почетак у спортској школи

„Ишао сам још у основну школу када сам сазнао да је на Кошутњаку основана школа спорта“, присећа се Горан. „У њој се могло бавити већином спортских игара, али сам се ја одлучио само за пливање. Сећам се добро да сам закаснио на први час па ме нису пустили у базен па сам провирио у покрајњу салу где је управо започињао час кошарке. Да мој долазак чак у Кошутњак не би било узалудан брзо сам се скинуо и заиграо са осталим клинцима кошарку. Две године провео сам у школи спорта, али због њене велике удаљености од куће а с друге стране и због моје велике љубави према црно-белој боји, одлучио сам да се упишем у Партизан и тако да у њему тренирам.

Тако је Горан Латифић већ 1965. године постао члан кошаркашког клуба Партизан. Одиграо је много утакмица за јуниорску екипу и био на прагу освајања титуле државног првака 1968. године када је с друговима јуниорима заузео „само“ друго место.

„Тај потез у финалу јуниорског првенства и последња утакмица, после које смо 1971. напустили 1. лигу, утицали су на мене у толикој мери да нисам успео да обуздам своја осећања, већ сам преда свима заплакао“, додаје с тугом у гласу капитен „црно-белих“. „И данас сваки пораз своје екипе веома дуго и болно проживљавам.“

Данас Горан има најдужи играчки стаж у Партизановој екипи; тачније рецимо шест првенствених сезона.

„Највећи успех“, кажем, „постигли смо, мислим на моју генерацију прошле године освојивши треће место у веома јакој лигашкој конкуренцији.“

Играч без страха и комплекса

Горан је веома брз кошаркаш, продоран, без страха и комплекса. Често се упушта у директне нападе под противнички кош не плашећи се високих центара и њихових, „рампи“ најчешће у тренуцима када су његови другови неодлучни у нападу. Спреман је да на терену гине, да се бори за сваку лопту.

„Поготово као капитен морам увек бити спреман да се бацам на паркет, да пожртвовано и борбено играм, како бих на делу дао пример својим саиграчима. како бих утицао на њих да се до максимума залажу и да у кризним тренуцима не губе веру у себе“, објашњава он.

Латифић се веома ретко одлучује на ударце издалека. „Знам“, каже он, „да у Партизану има пуно бољих „шутера“ од мене па им тај део задатка драге воље препуштам. Моје оружје су такозвани „зицери“ јер, имам веома дуг и чврст корак који ми такву врсту игре омогућава.“

Горан је веома самокритичан младић, нарочито када прича о периоду у којем је важио у екипи за једног од најбољих „изгредника“. О чему се радило: сматрао је да га као младог и перспективног играча запостављају, маштао је о репрезентацији, за чије је селекције одиграо петнаест мечева. Међутим, постао је на време свестан да су му амбиције превелике и неостварљиве.

„Био сам клупски играч“, и ово су Латифићеве речи, „који је веровао да може више да пружи само у клубу, али то је прошлост и сада ми је највећа жеља да у Партизану завршим каријеру и да онда кажем збогом кошарци. Нећу је ни тада потпуно напустити, јер после толиких година то не бих био у стању, већ ћу остати као члан клуба, а можда и управе. Нисам никад размишљао да се посветим тренерском позову али кад би се то неким случајем догодило, највише бих волео да радим са најмлађима који се тек упознају са овим изузетно лепим и динамичним у спортом.

Спорт и факултет

Горан је не само примеран спортиста већ и врлодобар студент. Налази се при завршетку студија на Економском факултету.

„Редовно сам излазио и полагао испите све до оне несретне 1971. године, када смо испали из 1. лиге и када смо преко лета када се прволигаши одмарају, морали да играмо у 2. лиги. Тада нисам дао ни један испит и изгубио драгоцених годину дана. Жеља ми је да у што краћем року положим све преостале испите и да упишем постдипломске студије или евентуално одем у иностранство на специјализацију“. Упознао нас је са својим плановима. „У Партизану се много тренира, чак и по два пута дневно, па ми то одузима доста времена, најчешће учим у касним вечерњим или раним јутарњим часовима. Недавно сам дао два испита па се тренутно одмарам. Не успевам да редовно пратим предавања, али сам у току свих збивања на факултету. На турнеје увек понесем књигу, да ме не пече савест, али не стигнем често ни да је отворим!“

Откада игра за први тим имао је низ лепих путовања у многе европске и далеке земље и о томе каже:

„Захваљујући кошарци обишао сам скоро све земље Европе, а нарочито су биле интересантне недавно организоване турнеје на далеку Кубу и Филипине. Од свих градова у којима сам боравио издвојио бих Хонг-Конг и Барселону.“

Рођени брат — супарник

Породица Латифић, која поред Горана има још двоје деце, никад није показивала неки изузетни афинитет према спорту.

„Моје родитеље никад није посебно интересовао спорт, а нарочито моју најстарију сестру. Ни данас нико од њих не навија за Партизан, јер је у супарничком табору, у Црвеној звезди, мој млађи брат Зоран студент саобраћајног факултета.“

Иако Горан највећи део времена проводи уз кошаркашку лопту и уџбенике, проналази тренутке у које посвећује белетристици и доброј музици.

„Редован сам посетилац Атеље 212 и не пропуштам ни једну представу“, рекао нам је.

Наравно, труди се да пронађе доста времена и за своју девојку, Јасмину Остермановић, бившу клупску другарицу, а данас колегиницу са факултета, са којом се упознао пре три године.

„Јасмина као бивша кошаркашица, схвата моје обавезе и велику окупираност. Нису јој баш најсимпатичније моје дуге турнеје, али зато гледам да је по повратку обрадујем каквом ситницом из земље у којој сам боравио“, смешећи се додаје Горан.

Месечно Горан Латифић прима на име хранарине 1.800 динара, па је тако материјално мање-више независан од родитеља. Маја месеца прошле године постао је власник зеленог Фијата 127 који му, несумњиво, помаже да на време стигне и па тренинге, и на утакмице, и на факултет и на састанак с девојком.