Југ може да асоцира на географску страну света, име или презиме, али многи у овој речи виде и Партизанов југ — синоним наших навијача. Стадион ЈНА, храм југословенског спорта, има и своју јужну, најславнију страну. На њој је семафор и чувено Партизаново „ћоше“, до источне трибине, одакле најснажније куца црно-бело навијачко срце. Ту извире један поток који се снажно улива у Партизанову реку традиције и успеха.

И док се капије стадиона отварају, први гледаоци улазе на југ са високо подигнутим црно-белим заставама. Још много пре утакмице они су на својим местима. Мноштво застава, грла и жеља слива се у једно — успех Партизана, победа. Одјекује Топчидерско брдо, пролама се бурно навијање. Играју момци Партизана. Клупска заставе сашивене на најразличитије начине у виду шаховског поља, пругасте, натписи „верни навијачи“ из разних крајева Југославије, трубе чегртаљке и остали реквизити, стални су пратиоци утакмица Партизана. Познати Панчевац са својим шеширом (који баца у вис пре почетка утакмице) главни је предводник навијачког хора. Зуби, Брка, Риле, Паја, Црни, Земунац, Љуба… сви они су једно. Чувени Ваљевац је на западу са својим звоном и заставом у коју је уденуо цвет. Чује се песма: „Партизан и само Партизан, најбољи је он — он је шампион“.

Да, одавно Партизан није био шампион. И није чудо што један железничар рече: „Тешко је данас бити навијач Партизана“. Али управо у оданости и верности лежи снага Партизановог навијача.

И баш због те вере у наше фудбалере, титула једном опет мора доћи и у наше витрине.

Шампионска свима знана — то је песма Партизана:

Волим Партизан „црно-беле“ боје
Волим Партизан као очи своје
С песмом радости и младим еланом
Увек заједно с нашим Партизаном.

— Слободан Стојковић, Мичуринова 17/9, Београд