Као што смо из прошлог наставка видели, прва афирмација будуће екипе Партизанових „беба“ догодила се већ у првенственој 1958-59. сезони. Иако састављена од полетараца (Јусуфи, Миладиновић, Чебинац, Ковачевић и други), у борби за титулу шампиона заостала је само у количнику датих и примљених голова иза првака, Црвене звезде. По броју бодова (31) била је потпуно поравната с далеко искуснијом четом вечитог ривала, у којој су доживљавали зенит тада прекаљени асови: Беара, Спајић, Костић, Тасић, Шекуларац и другови.

Навијачи нашег клуба су се већ понадали да ће старт у наредној сезони бити још успешнији кад се неочекивано испречио противник младости — неискуство и цех зрелости који је морао да се плати. Да би се претворила у сортно „вино“ млада „шира“ је морала да превире још једну годину. У сезони 1959-60. успех из претходне године није поновљен: изгубљен је вице-шампионски трон а нови првак је постала поново Црвена звезда на врхунцу фудбалске зрелости и умећа једне генерације којој је то истовремено била и „лабудова песма“.

Но упркос неуспеху у првенству 1959-60. остаће записана у аналима фудбалског клуба Партизан због изузетне драме која се одиграла у полуфиналу Купа Маршала Тита у незаборавном окршају с вечитим ривалом, који је испољио још један нови квалитет будућих „беба“ — невероватну живост, борбеност и упорност чете која се никада не предаје и која је у стању да претвори пораз у победу чак и у условима када се све заверило против ње!

„Завера“ је почела још пре меча. Црвена звезда, овенчана славом четвороструког шампиона и двоструког освајача Купа у раздобљу од пет година (1955—1960), изашла је на терен појачана за још један изузетан квалитет — на месту леве полутке, са бројем 10 на леђима у „црвено-белом“ дресу, истрчао је дојучерашњи партизановац, континенталац и доајен државне репрезентације Бранко Зебец. Дода ли се том да су „црвено-бели“ те сезоне играли супериорно у првенству, зар је онда чудно што су прогнозе гласиле 90:10 у корист противника. Партизанове младунце су сви унапред ожалили и осудили на улогу жртвеног јагњета.

Почетак игре наговештавао је реалност таквих прогноза. Већ у 4 минуту „дисидент“ Зебец затресао је мрежу Шошкића, а онда су почели да се обрушавају у таласима налети на Партизанов гол. И док су сви очекивали други погодак „црвено-белих“ из једног, наоко безазленог напада резултат је изједначен (1:1). Но, упркос свему, теренска равноправност није успостављена. Изузетно диспонирани и самоуверени, Звездини ветерани су стварали шансу за шансом, али „млади лавови“ су одолевали свим јуришима, па је игра окончана у регуларном времену без одлуке.

Већ у првом наставку, играјући низ изузетно снажан ветар, Звездаши су преко свог тобџије Костића дошли у вођство (2:1). Ни промена страна није изменила слику на терену. Чак и уз урагански ветар, који је бивао све јачи, „црвено-бели“ су држали све нити игре у рукама. И онда, када су већ сви поверовали да је Звезда финалиста Купа, неочекивано, на једну дугачку лоб-лопту из Партизанове позадине, која је долетела на Звездин 16-ерац, искусни Беара је погрешио: истрчао је далеко из гола на лопту, али је Владица Ковачевић био за делић секунде бржи и виспренији. Леђима окренут голу, ударио је лопту теменом тако вешто да је прелобовао „великог Владимира“. Ношена ветром, лопта је улетела у сам горњи угао — 2:2 (!) и невиђена драма. Пенали су морали да одлуче победника.

И као што је 10-ак година раније Динамо елиминисао пеналима у четвртфиналу Купа кудикамо бољег Партизана, чији је капитен Бобек промашио чак три ударца са беле тачке (!), тако је овог пута већ грогирани тим из нокдауна задао нокаут. У извођењу једанаестераца „црно-бели“ су били далеко вештији: реализовали су свих пет пенала и елиминисали заслужено противника који је у том домену био недорастао „бебама“. Био је то први горак колач вечитом ривалу у низу који ће му ова млада, дотле још недовољно афирмисана генерација „црно-белих“ сервирати током наредних пет година своје супремације!