Зар је потребно другачије поглавље у слову о момцима који су безгранично обрадовали своје јединствене пријатеље! Уводном тексту морају да припадну и једни и други. — Они, заједно, раде један посао из недеље у недељу, обављају га заједно па и кад бодова и голова нема жеља надвладава недаћу, јер је спортска, колико и заједничка са часом када се заставе вијоре за Партизан. Црно — бела боја је владала дербијем, на терену, на трибинама. Остварили су је момци, бојажљиви због неславне традиције у сусретима са „вечитим“ ривалом последњих година, традиције која је „црно бели“ табор стајала атомске игре коју Партизан демонстрира на путу повратка силине и моћи правог Партизана. Нека зато игра добије аплауз без крешченда, а резултат овације срца једне нове ере Партизановог фудбала. Нотирајмо зато имена из ерупције Партизановог „југа“…

Златко Милић

Није на лествици југословенских голмана који су освојили јавност. На то га не обавезује ни време, млад је, успеће. У дуелу са Црвеном звездом није задрхтао ни у тренуцима после вођства „црвено — белих“, када је — само минут касније — лопта за паничан страх шетала његовим шеснаестерцем. Из минута у минут расле су његове могућности, бивале су поузданије његове шаке, да би почетком другог полувремена Партизан између статива имао несавладивог џина.

Иван Голац

Можда сте његову партију против Вележа оценили бољом од ове у дербију, можда он у окршају са Црвеном звездом није био ваш нови Јусуфи, али Иван Голац је имао директни и велики утицај на преокрет у дербију, на четврт часа игре — од после 25. минута, када се одлучио на своје карактеристичне излете на противничку половицу, и када је зачето таласање Звездине одбране. При крају сусрета, „црвено — бели“ су у неколико контранапада покушали да се домогну бода, али Голац је добио све битке са директним ривалима. Једноставно Звезди је одсекао једно крило…

Радомир Антић

За његову форму никад не треба бринути. Поуздан као и увек, бескомпромисно и перманентно ангажован, одликовао се на дербију и снагом своје убојите технике. Његова је техника заиста убојита. Кад крене у напад, спреман је за серијско савлађивање препрека. Прецизан пас и атак из другог плана били су Антићево значајно оружје у дуелима са маневарским делом Црвене звезде.

Мирослав Бошковић

Можда му је била нужна видљива рола, али баш у томе лежи допринос победи његове игре. Његов учинак није импресиван, али Бошковић је многе дуеле на згуснутом делу простора повремено решавао вештим затварањем у разорним линијама које би замислили фудбалери Црвене звезде. Зато његова игра није изражена слаломским нападима, који га одликују. Једноставно, Мирослав Бошковић је играо врло коректно.

Никола Будишић

Стуб Партизанове одбране! И то, какав стуб! Сви напади Црвене звезде, осим оног када је Будишић био по страни догађаја а Караси затресао Милићеву мрежу, били су усмерени у правцу Партизанове „петице“, који је меч одиграо без грешке. У директним дуелима није имао премца, у игри главом показао је репрезентативне квалитете. Будишић је играчки сасвим сазрео, одбрана Партизана је са овим делијом дечје нарави стабилна као гранит. Надајмо се да ће Будишић у оваквом стилу и наставити првенствене дуеле, да би „петица“ на његовим леђима морала да се нађе и на списку југословенских репрезентативаца за Светско првенство.

Владимир Пејовић

У разговору пре и после дербија остао је исти — тих, тактичан, скроман… Да ли Владимир Пејовић уопште уме да се радује? Још како! Али, велики је спортсмен. Хвалио је дерби, своје другове, противника… Али, како не похвалити њега — вредан, одговоран, у техничком смислу изграђен играч, префињен у раду с лоптом, храбар и поуздан у одбрани, рационалан у маневарској игри. То је онај од фудбалера без којих се не може…

Боривоје Ђорђевић

Конструктор игре Партизана није био успешнији од Аћимовића у директним обрачунима, јер је репрезентативац имао заиста велики дан. Али, ако игра Боре Ђорђевића не заслужује уобичајене комплименте, нужним признањем треба је регистровати. Много је трчао, много се трудио, и на крају више него икад у последњих пет година радовао се тријумфу над Црвеном звездом.

За њега је то ривалство посебно, део је његове каријере. Против „црвено — белих“ војевао је као пионир јуниор, зато је први и притрчао ка Партизановом „југу“ да подели радост са навијачима, када се мрежа голмана Петровића по други пут затресла.

Миодраг Живаљевић

Севали су његови центаршутеви са десног крила, можда му је недостајало више удараца ка Петровићевој мрежи, мада те није за замерку. Његов удео у игри Партизана био је значајан, али он зна његови навијачи воле топовске ударце. Али, времена ће бити да их задовољи.

Ненад Цветковић

Уздисао је последњих недеља тај расни стрелац. Партизан је пунио противничке мреже, он никако да постигле гол. Али, за праве стрелце дерби је шанса да се искажу. Зато је Ненад Цветковић био бескрајно срећан кад је изједначио резултат, јер је јасно, то је сигнал за нове атаке, то је био почетак победе! Зато је Цветковићев гол његова дивна фудбалска прича, али и наговештај да је стрелцу кренуло…

Момчило Вукотић

На овом фудбалеру великих могућности, пре неколико година најављиваног као „југословенски Милер“, осећа се одсуство због повреде. Ипак борио се са бритком одбраном Црвене звезде као лав и ту му приписујемо беспримерне заслуге. Вукотић није играо своју игру. У дербију се никад не зна шта ће изискивати тренутак.

Ненад Бјековић

Капитена смо последњих недеља гледали у издању које је пленило навијаче „црно — белих“. Он јуче није продирао уобичајеним муњама које севају из његових пега, али разлога за то има. Противници су га стриктно покривали, а кад би успевао да им умакне одбрана Црвене звезде била је на тешким искушењима. Био је помало — вољом свог темперамента — нервозан када је Црвена звезда повела, то је могло негативно да се одрази на игру тима, али капитенски је наставио меч и завршио га у великом стилу. Да је деведесет минута играо као у последњих четврт часа, игра „црно — белих“ одликовала би се и њеним новим квалитетом — најмодернијим брзим остварењима, чији је носиоц углавном Ненад Бјековић.