ИЗ МОГ АЛБУМА

Мало је фудбалских асова чији је живот таква драма као што је то случај са центархалфом Партизана. Пауновић је још у пионирском дресу најављивао своја велика играчка права. У његову даровитост нико није сумњао. Било је само питање колико ће далеко домашити тај вижљасти дечкић. Имао је све: технику, брзину, издржљивост, скочност…

Благоје Пауновић припада једном врло уском кругу фудбалера који се никада није служио грубошћу. Све је код њега сушта коректност! Он увек иде на надигравање са противником, на дуел у коме одлучују вештина, знање, техника, умеће…

У овој генерацији првотимаца „црно-белих“ „Паун“ је рекордер у броју одиграних утакмица. И сигурно је да би овај врсни фудбалер већ прославио и златни јубилеј у репрезентацији да су односи у клубу у одређеном раздобљу били нормални. Тако се на опште чуђење свих догодило да је Пауновић изостављен из прве екипе Партизана у данима када је био неприкосновена „петица“ државног тима. Та апсурдност и сада, када је све прошло, тешко је схватљива сваком разуму.

Међутим, Благоје Пауновић је достојанствено примао све те ударце неправде. Ћутао је, тренирао и надао се да ће и спора правда доћи по своје. Како су изгледали ти дани и колико је „Паун“ патио то најбоље знају његови најближи. Покидао је нерве, ослабио, секирао се, али и ћутао. Није желео због клуба и мирне атмосфере да протестује, јер је по васпитању и схватању човек који никада својој личности није придавао такав значај да би дизао пучеве. Не, верује да је живот борба у којој треба знати и губити. Зато је остао стоик и онда када су сви били сигурни да ће реаговати другачије.

Данас је Пауновић војник. Разуме се, дисциплинован, озбиљан, примеран. Остало је још мало дана до изласка из армије. Сви су изгледи да неће отићи на светско првенство.

Срећом, велики шампиони, прави асови, никада не бледе, па остаје нада да ће своју већ им онако велику међународну афирмацију још више увећати када се поново буде појавио у свом тиму и репрезентацији. Тај дан, на радост свих фудбалских ентузијаста, није далеко.