Иако је уживао репутацију великог клуба имао заиста чудесну екипу самих мајстора (Бобек, Зебец, Милутиновић, Чајковски и други), Партизан у периоду између 1949. и 1960. није никако могао да се домогне титуле националног првака. Што због трзавица у тиму, што због нездравих односа у управи, неретко и због изразитог спортског пеха, „црно-бели“ фудбалери су у домаћем првенству пуних 12 година остали кратких рукава — најчешће у последњим метрима трке! И док је клуб озбиљно боловао, навијачи су патили. Неки су већ дизали руке на предају, кад је радост неочекивано банула у нашу „црно-белу“ кућу, у тренутку када смо се најмање надали…

Генерација голобрадих младића — Јусуфи, Галић, Шошкић, Ковачевић, браћа Чебинац и остали — која је тек била закорачила на прволигашку сцену, успела је да направи подвиг који њеним великим претходницима дуже од деценије није полазило за руком. У сезони 1960/61. прошли су неочекивано први кроз циљ. Истина, само с бодом предности испред вечитог ривала, али савршено заслужено чисто и уверљиво. Били су заиста најбоља екипа у земљи.

То су доказали већ на јесењем старту, када су формално млели све и свакога ко би им се испречио на шампионском путу. Те зле судбине није била поштеђена ни Црвена звезда, у којој су играли прекаљени асови на врхунцу каријере. У зениту снаге и моћи (Беара, Зебец, Спајић, Костић, Шекуларац, Дурковић и други). Тако се догодило да ова чета полетараца — која је истина наговештавала већ од 1958. године своје велике могућности — досегне шампионски ниво и трен пре но што су то планирали и очекивали не само највећи оптимисти у нашем клубу, већ и најпознатији југословенски фудбалски стручњаци који су до малена пратили њихов развој. Јесењу кампању су завршили као убедљиви полусезонски лидер, са неколико бодова предности испред најближих гонилаца.

Опште уверење је било да ће ова млада чета и у пролећном наставку кренути истим ритмом и тријумфовати с великом бодовном разликом. Нажалост, цех младости и неискуству морао је да се плати. Пре свега у психичкој сфери. Нервна напетост, коју је диктирала одговорност шампионског хода, била је исувише велико бреме за живце тима чија је просечна старост износила једва 22 године (!). Бодовна предност се из кола у коло топила, а у финишу трке доведена је сасвим у питање. На четири кола пре краја екипа се неочекивано спотакла у Скопљу — поражена је од Вардара. Одмах затим уследио је нов шок: губитак оба бода у мечу с директним ривалом за титулу — Црвеном звездом. Предност од пет поена смањена је на растојање од свега једног бода. И онда је уследио — драматичан расплет.

Звезда је требало да игра против Динама у Загребу, а Партизан с Војводином на свом терену. Рекло би се да су по овом распореду шансе још увек биле увелико на страни „црно-белих“. Варате се. Захуктала Звезда је била фаворит у Максимиру (што је и потврдила победом од 2:1), док је млада момчад „беба“, с обзиром на блискост дистанце која их је делила од гонилаца, била под страховитим психичким оптерећењем. Тиме пре што је тада сјајна Војводина, Крстића, Ивоша и другова била најтежи противник Партизану, кога је у два-три наврата узастопно побеђивала.

Али за разлику од претходне генерације асова, која би у сличној ситуацији вероватно изгубила главу, „млади лавови“ су у одлучујућем тренутку активирали све мотиве и скривене снаге и у невиђеном јуришу формално слистили Војвођане — с 4:0! Био је то меч одлуке, историјски час у коме је Партизан после 12 година поново засео на југословенски фудбалски престо. Сувишно је наглашавати какво је славље настало на стадиону ЈНА, у читавом граду, широм земље — свуда где су тукла „црно-бела“ срца. Ипак нико ни слутио није да је то тек почетак, саме прва у серији титула које ће ови полетарци доцније изборити свом клубу!