Где су, шта раде некадашњи асови?

Кад човек уђе у стан Зорана Јанковића, изненади се јер готово ништа у њему не изазива асоцијације на ватерполо. У његову собу крочио сам оптерећен оним уобичајеним, стереотипичним новинарским осећањем да ћу док будем разговарао са овим спортистом вансеријских квалитета, овенчаним бројним ловорикама, и сам бити окружен медаљама, признањима, заслугама, фотографијама, једном речи, оном симболиком која на најбољи начин сведочи о блиставој биографији првог аса Партизановог и европског ватерпола.

Иако ништа од тога нисам нашао, започињем разговор с њим под срећним околностима: са прозора Зорановог стана види се, као на длану, пливалиште Ташмајдан! И, сад, замислите и сами какав је то изазов за машту овог младића који припрема ужурбано дипломски рад на Техничком факултету! Јер, крв није вода: једним оком на дипломском раду, другим на… Ташмајдану. То је јаче од човека, то су успомене, веома блиске успомене.

Успомене

Док га посматрам, још ни смо започели разговор, питам се да ли могу да му верујем да је он створен да буде јак пред успоменама, а да то постиже без муке. Јер, ништа не чини успомене тако кристално јасним као напор да се оне забораве!

ЈАНКОВИЋ: Да, ватерполо је моја вечита љубав. Па ипак, предност сам дао факултету. Признајем, избор је био тежак, али по мом мишљењу исправан. Требало је, уз то, прећи и преко примамљивих понуда које сам у то време добијао из Канаде, Бразила и других земаља…

П. ВЕСНИК: О каквим понудама се радило?

ЈАНКОВИЋ: Па, нудили су ми изванредно повољне финансијске услове да постанем тренер и директор канадске репрезентације. Сличну понуду добио сам и из Бразила. Било је то у време када су наша репрезентација, Младост и Партизан знали само за ловорике на међународним такмичењима. Право је чудо, имао сам тада тридесет година, како нисам подлегао упорном искушењу доларског магнетизма. Тада, да будем искрен, нисам имао никаквих разлога да не пристанем, па ипак сам све те понуде одбио! Данас сам срећан што сам тако урадио. Не само због инжињерске титуле и посла који ћу сигурно волети, већ због обавеза према породици и онога што дугујем мом Партизану за све најлепше тренутке своје младости.

Млади

То су Зоранове интиме. Топлина којом зрачи његово лице — није ми промакао поглед као да милује фасаде ташмајданског пливалишта, — док прича о себи, Партизану, клупским друговима своје генерације, изазива у мени некакав чудан осећај да ас какав је Зоран Јанковић никада довољно одлучно не може ватерполу рећи — збогом!

П. ВЕСНИК: Шта недостаје данашњем Партизану?

ЈАНКОВИЋ: То се у данашњем односу снага ватерполо екипа у нашој земљи и не види, Партизан је убедљиво најбољи. Барометар наше снаге доскора је била загребачка Младост. Али наглим падом у форми загребачких студената, чије узроке није лако открити, и Партизан је доспео у незавидну ситуацију: он не зна колико стварно вреди на међународној сцени! Истина, афирмација Југа и других екипа са мора добродошла је за наш ватерполо, на нивоу репрезентације, наравно. Млада генерација Партизанових ватерполиста, још није достигла ветеране који и данас активно играју. Барем не у играчким квалитетима. Рудић је изванредан таленат, али, је веома ћудљив играч, Стаменић много обећава, али би требало много више да ради. По мени, Беламарић је најврснији представник младе генерације. Онда ту су и Маровић и Антуновић… Основно је да савремени ватерполо захтева све више одрицања, жртвовања. Тренинг је аскетизам, а, са тим се млади таленти све оштрије сукобљавају!

Присуство

За време одржавања финалног турнира Купа Југославије у ватерполу, Зоран је редовно као гледалац присуствовао утакмицама а то је, изгледа, представљало снажну моралну подршку за све његове другове у базену. Партизан је уверљиво тријумфовао. Стекао се утисак да би овај тим освојио титулу чак и да се лишио услуга искусних првотимаца. Али, „старцима“ као да никад није доста титула! Ова година је такође изузетно богата врхунским надметањима ватерполиста: ТВ-турнир, Куп шампиона, Европско првенство… Није ли овако изузетно богат календар такмичења и својеврстан изазов за Зорана Јанковића који се као гледалац осећа као риба на сувом? Јер, сви се сећају Зоранових бравурозних дриблинга који су били у стању да ускомешају и воду у базену и страсти гледалаца. Колико је њих долазило да гледа ватерполо само због Зорана, тог „поете“ ватерпола који је атракцију и лепоту индивидуалних решења претпоставио оном „подводном“ ватерполу, који је због тога био у опасности да добије епитет — рвање у води!

„Више је него сигурно да ћу ове године поново заиграти у Партизану“, каже Зоран смешећи се. „Желео бих да још једном заиграм у Купу европских шампиона.

„Више је него сигурно. Наравно. Уколико Партизан освоји титулу првака у националном шампионату. Али, у то уопште не сумњам! Иста титула у Купу европских шампиона био би истовремено и најлепши поклон за растанак клубу у којем сам стекао све оно што један спортиста може очекивати у спортској каријери…“

Американци

П. ВЕСНИК: Могу ли Американци угрозити примат европског ватерпола?

ЈАНКОВИЋ: Не! Они су изврсни пливачи, солидни техничари, али веома наивни кад акције треба крунисати погоцима.

Над Ташмајданом се лагано спуштао прозрачни плави сутон.

У акваријуму се изненада праћакнула златна рибица и тупо пљеснула на паркет.

Зоран је иако приметно узбуђен, подигао мирно рибицу и вратио у акваријум.

„Ово је најнемирнија рибица. Можда је зато највише и волим“, тихо је добацио.

Било је у тој сцени неке нејасне и чудесне симболике.

„Довиђења“, рекао сам.

„До нове титуле у Купу европских шампиона!“

Зоран се, дакле, поново враћа!