Петар Станишић:
- Рођен 1943. У Малој Градуши (код Сиска)
- ИГРАО: 1952 — 1970.
- У тиму: Занатлија, Југославија и Партизан.
- Репрезентативац: 15 пута
- Занимање: новинар
Чињеница да је 17 година без прекида носио капитенску траку шампионских екипа одбојкаша „Југославије“ и „Партизана“ говори довољно за себе о спортисти и човеку Петру Станишићу. Заиста, с изузетком пок. Златка Ковачевића, редак је био ас у богатој прошлости „црно-белог“ одбојкашког клуба који је у тој мери представљао духовног вођу; а истовремено и главну покретачку снагу екипе као што је био случај с несуђеним фудбалером и рукометашем Петром Станишићем, коме је судбина случајно доделила улогу једног од најеминентнијих репрезентативаца новије историје нашег одбојкашког спорта!
„Да, ја сам несуђен одбојкаш“, присећа се својих првих корака на правоугаоном терену Пера Станишић. „Почео сам као рукометни и фудбалски голман у репрезентацији Друге мушке гимназије (1949—50. године). Случајно сам дошао на тренинг гимназијске изабране екипе одбојкаша. Ту сам, посматрајући игру са стране вратио једну избачену лопту у терен, — ни ногом ни шаком — него врховима прстију. Приметио то тренер екипе, иначе одбојкаш Црвене звезде, Бранко Стефановић и упитао ме: ‘Што ниси изишао на терен’. После тога увео ме онако одевеног, у панталонама и ципелама у игру. Убацио ме и у екипу за Аранђеловац. Први сет на том гостовању игран је без мене. Изгубљен је глатко (7:15). Тада је Стефановић затражио измену. Убацио ме у екипу и, сећам се, да сам до прве лопте имао већу трему него када животу. Али после првог ‘дизања’ које је Стефановић реализовао неодбрањивим смечом, све је кренуло као по лоју. На крају тријумфовали смо са 3:1, а мене су оценили као најзаслужнијег за успех!“
Иако је Бранко Стефановић инсистирао да његово „откриће“ постане члан Црвене звезде, Петар Станишић је, на позив свог школског друга Аце Џузеровића, приступио „Занатлији“. После годину дана (1952—53.) заједно с целом екипом прешао је у „Југославију“ и тада почиње славан поход ове генерације: четири пута узастопно она тријумфује у националном шампионату (1958, 1959, 1960. и 1961 ), а после фузије с Партизаном (1965.) осваја по пету титулу државног првака — 1968. године! За све то време, Пера Станишић је на челу екипе, не само као њен духовним вођ и капитен, већ и као један од тројице најбољих играча у пољу које је југословенска одбојка у минулој деценији имала.
„Своју спортску звезду могу да захвалим рефлексу рукометног голмана који ми је омогућавао да узвратим и најубиственије смечеве“, објашњава Станишић. „Поред тога, имао сам необично развијено осећање простора и у сваком тренутку добар преглед игре и ситуације на терену тако да су противници сматрали да ме лопта често ‘талично’ налази и тамо где ме нема!“
Но, за капитенску улогу, поред побројаних врлина, било је потребно и нешто више. Пре свега интелигенција, изражен „кликер“ за одбојку, а надасве смиреност, хладнокрвност и она вечна присутност вође коју екипа одмах осети. Пера Станишић је у својој личности обједињавао у разумној мери све ове особине па је разумљиво што су при најгушћим резултатима (13:14 или 14:15) саиграчи упућивали по правилу лопте њему, сигурни да ће у његовим рукама бити као у најбољем „сефу“!
Своје врхунске партије Станишић је пружио у дресу Партизана, 1963. против Левског из Софије, односно 1959, за репрезентацију, на Универзијади у Паризу — против традиционално неугодних Бугара. У оба случаја два велика стручњака — тренери Сиротановић и Бата Марковић — једнодушно су признали да тако добре игре одбојкаша нису у свом веку видели!
Напуштајући спортско борилиште, Пера Станишић није рекао збогом одбојци. Једно време је био функционер у Одбојкашком савезу Југославије, затим тренер друголигаша ВГСК из Великог Градишта (1972), а сада води јуниорску екипу „Партизана“ која је освојила првенство Београда без иједног изгубљеног сета!
И у приватном животу, у професији, остао је веран спорту: мада је био веома талентован глумац (у генерацији Зорана Радмиловића, Сташе Пешић и Болета Стошића), претпоставио је даскама бележницу спортског новинара: већ 11 година (1953 — 1974) он извештава са разних спортских терена о свим значајним догађајима читаоце Младости, Вечерњих новости и Света.