Ватерполисти Партизана одбранили су Куп Југославије. На финалном турниру у београдском зимском базену Бањица „црно-бели“ били су бољи од тројице ривала — загребачке Младости, Јадрана из Херцег Новог и Југа. Тако је Партизан по други пут, тачније речено колико и постоји Куп Југославије, освојио трофеј загребачког спортског листа „Спортске новости“ — пехар који се додељује најмасовнијем југословенском ватерполо такмичењу.

Кад смо пре почетка нове сезоне разговарали с првим човеком „црно-беле“ ватерполо чете, Влахом Орлићем он је наговештавао како ће његов тим у 1974. јуришати на све трофеје у такмичењима у којима буде учествовао. То значи да је план вишеструког шампиона освајање Купа Југославије, првенства наше земље и, коначно, Купа европских шампиона. Куп Југославије већ краси просторије Партизана. Сада су на реду нова искушења, нове препреке да би се коначно остварио подвиг над подвизима. Не треба заборавити да су ватерполисти Партизана у прошлој години освојили Куп и првенство, али у финалу Купа шампиона нису имали снаге и трофеј је припао спремнијем. То је и тема разговора са Влахом Орлићем, човеком који је „алфа и омега“ Партизановог ватерполо клуба.

„Наша жеља је да остваримо већ поменути циљ“, каже Орлић. „Међутим, жеље су једно, а стварност друго. У ватерполу поред спремности о коначном успеху одлучују и многи други фактори. Само једна изузетно комплетна екипа у склопу тих свих препрека може наћи најбољи пут. Управо онај који се зове победоносни“.

П. ВЕСНИК: Значи ли то да се може лако догодити да Партизан не оствари замишљени план?

ОРЛИЋ: У сваком колективном спорту фактор ризика је присутан. Колико је он примаран у ватерполу зависи од многих елемената. Да не говорим о судијама који су без сумње један од одлучних елемената, јер ни у једном другом спорту „људи у белом“ не могу толико да одлучују као у ватерполу. С друге стране, конкретно у ватерполо Купу шампиона велика предност је на страни екипе која је организатор финалног турнира. Ми смо, на нашу жалост, већ годинама елиминисани као организатори, чудним одлукама Ватерполо одбора ЛЕНА (Европске пливачке федерације). Све то када се сабере, доказује да није довољно имати једино добар и јак тим да би се постигао жељени успех на интернационалној сцени.

П. ВЕСНИК: Да ли то значи да се само надате евентуалном успеху, али никако не гарантујете подвиг?

ОРЛИЋ: Рекао сам да ризик постоји, али исто тако чињеница да је у овом тренутку имамо потпуно зрелу екипу за највеће подвиге. Ако анализирамо сваког од играча који конкуришу за први састав јасно је да се ради о изузетно квалитетном тиму. Марковић је већ годинама први чувар мреже ватерпола у нас. О искусном Перишићу не треба ни говорити. Маровић је после једногодишње апстиненције из националног тима потпуно други играч. Беламарић и Рудић су стандардни репрезентативци који управо пружају максимум. Њима се прикључио и Антуновић, док је Стаменић мало разочарао. Он је, додуше, кажњен, па по свему судећи на њега нећемо рачунати добар део сезоне. Коначно, ту су Манојловић, ватерполиста који није рекао последњу реч, и низ младих и талентованих играча који с правом траже место у тиму. Дакле, једна изузетно компонована екипа од искуства и младости требало би да оствари зацртани план.

П. ВЕСНИК: Кажу да се и Јанковић враћа?

ОРЛИЋ: Поред Перишића и Сандића кога нисам споменуо у анализи, али на кога сигурно рачунамо, и Јанковић покушава да начини повратак ватерполу. Колико ће успети зависи од самог њега, али чињеница је да се ради о играчу ван серије — завршио је Орлић.