Такав је то био капитен

Инж. Блажо Мијушковић, некада репрезентативни бек Партизана и државног тима, најлепша је прича коју сам дуго година слушао играјући у „црно-белом“ дресу хокеј клуба Партизан.

Капитен Партизана из његових звезданих тренутака, када је шампионска титула била неприкосновена на стадиону Ташмајдан. Данас је тренер у клубу у коме је доживео потпуну афирмацију и своје најлепше зимске дане.

Сећам се времена прошлог, када сам правио прве хокејашке кораке, када је Блажо био предмет наших дечачких обожавања, када је помисао да ћу играти са њим у истој линији звучило толико лепо и нестварно.

Многе године, које смо провели заједно, још више су ме уверили да је он изузетан човек-џентлмен, у приватном животу и на спортском борилишту. Моја генерација, имала је срећу и задовољство да им такав човек буде капитен и тренер.

И данас, када је његова играчка каријера завршена, зна да заигра на тренингу са далеко млађим играчима, зна да покаже да би још увек могао да значи Партизану и као играч. Међутим, није желео да спутава развој неколико младих играча и нечујно се повукао. Учинио је то на себи својствен начин, без и мало публицитета.

Храбро је преузео тренирање хокејаша, када смо остали без тренера. Клинар, тај скупо плаћени тренер из Јесеница, после само годину дана проведених у Београду, отишао је у Холандију где је зов новчаница био јачи од његовог обећања и потписа стављеног на двогодишњи уговор са „црно-белима“. Подмлађени Партизан, у условима далеко слабијим од осталих прволигаша, успео је да освоји пето место у државном првенству и да постане полуфиналиста купа Југославије. То је представљао солидан и очекивани успех „црно-белих оклопника“, који је Блажу афирмисао као тренера. Он је у току зиме пружио шансу једној јуниорској постави и није погрешио. Младићи су у потпуности задовољили и доказали да су оптимистичке наде тренера оправдане. Партизан је на тај начин добио нове, перспективне хокејаше а Мијушковић је показао интуицију својствену само добрим познаваоцима спорта. Дешавало се да су „полетарци“, импресионирани важношћу сусрета знали потпуно да затаје. Али ту је био увек присутан инж. Блажо Мијушковић, који је топлим речима знао да охрабри и подстакне младиће.

Једног дана, а он је све ближе, када будем препустио мој „црно-бели“ дрес са бројем 3, некоме од младих и талентованих хокејаша из јуниорског тима, остаће једно пријатно сазнање да сам провео преко 15 година у истом тиму са човеком који је био узор и учитељ, идол и пријатељ целе моје генерације.

Остаће то моје најлепше сазнање, моја најлепша прича, коју сам сада покушао да вам испричам.

— Звонко Михајловски, хокејаш „Партизана“