И не спомињемо какве се мрвице додељују Бошковићу, Вукотићу и Антићу
Када је у питању државна репрезентација тада сви фудбалски заљубљеници имају слаб нерв. Јер, једино ту падају све клупске баријере. Сви желимо да репрезентација Југославије буде најбоље састављена, да игра одлично, да побеђује…
После тријумфа у Франкфурту нико није питао ком клубу припада поједини јунак тог меча. Сви су они били наша деца. Само се тако може објаснити оно спонтано и велико славље Загрепчана после победе над Шпанцима када се до зоре певало, пуцало, веселило. А знамо да у Франкфурту није било ниједног фудбалера из главног града Хрватске.
Међутим, неки потези Миљана Миљанића пружају нам могућност да посумњамо у његову објективност. Можда би то боље изнијансирали када бисмо рекли: да смо се уверили да савезни селектор има аверзију према играчима Партизана. Чини се да он не признаје вредност данашњих играча „црно-белих“, можда чак и не цени Партизанову фудбалску школу. Јер, како је могућно да Ненад Бјековић није у најужој комбинацији за најбољи тим чак ни када не играју Петковић, Бајевић и Џајић. То је готово апсурдно. Па, ето, ипак се догодило да је у Зеници, против репрезентације СССР, Бјековић уведен у игру седам минута пре краја утакмице. То је био један од оних Миљанових потеза по којима је познат и у Црвеној звезди када жели да и публици и дотичном играчу покаже да је он „у праву“, па му тобоже даје шансу, а то је антишанса!
Зимус је у Сплиту, на турниру „Марјан 74“, Бора Ђорђевић играо бравурозно. Толике је био супериоран у знању и вештини да се и у гледалишту осећало да сви ишчекују тај тренутак када ће лопта доћи у његов посед, јер се тада увек очекивало нешто ново, лепо, велико…
На жалост и чуђење неколико хиљада гледалаца и бројног ТВ аудиторијума Бора Ђорђевић се није нашао ни на списку путника за Франкфурт а не у екипи. Већ тада је било јасно да Миљанић има неку одбојност према онима који носе Партизанов дрес.
Дозвољавамо да се о укусу не дискутује. Међутим, то што Миљанић чини не спада више у домен укуса, већ — морала. За њега нису играчи репрезентативног формата ни Бјековић ни Бора Ђорђевић. А већ је ноторно да су то фудбалери великог потенцијала и међународног ранга за све стручњаке у земљи, осим за Миљанића.
Ми још нисмо заборавили како се бедне мрвице повремено додељиване Вукотићу, Антићу, Бошковићу… Тек трачак наде, вешт потез да се заварају навијачке масе и обману озбиљнији.
Нико не оспорава Миљанићу горњи, врховни степен у стручности и велики ентузијазам у раду и напрезању да репрезентацију доведе до светског врха. Али, смета нам када има клупске блинкерсе при одабирању играча, када је оптерећен према свакоме ко припада „црно-белој“ породици, па због тога чак и не разликује ни шта је црно а шта бело у фудбалу.
И зато када неко упита селектора зашто нема Бјековића, Ђорђевића или неког другог из табора Партизана, Миљанић повећава своју дозу говорљивости, дели играчима лажне комплименте а упорно их — мимоилази.
Ако је и од Миљанића много је!