У Пост фестуму минулог шампионата Југославије

Оркан који је дувао пупих четрнаест недеља најзад се смирио. На том свом путу „одувао“ је у другу Лигу шест клубова, Славија и Будућност одолели су свим налетима олујног ветра и на крају заузели прва места у својим групама.

На тој ветрометини Партизан је дуго био у ситуацији да се грчевито бори за голи живот. На крају за длаку је избегао најгоре, за само један бод, злата вредан, није доживео ону судбину од пре пет година кад је стицајем разних околности морао у друголигашко друштво.

Пето место у источној групи Прве савезне лиге објективно мршав је биланс. За екипу у којој боксује један Светомир Белић, Милосав Поповић, Фахрија Шекуларац, Јован Николић и Миодраг Килибарда, све асови репрезентативног калибра, то је незадовољавајуће. Таква екипа морала је да се бори за шампионско постоље. У 14 кола само пет победа, два нерешена резултата и чак седам пораза нису и не могу да буду прави одраз вредности. Сопствене слабости имају добар удео у тој резултатској пасиви. Неспремност, недисциплина понекад, самоувереност, која се неколико пута грубо осветила.

Оно субјективно, то су арбитри. Једном речју у минулом првенству заверили су се против Партизана. У последњих седам кола, практично у јесењем делу првенства, захваљујући необјективности људи у белом изгубљено је чак шест бодова. Оно што се дешавало у мечевима против Каблова, Топличанина и Будућности и приштевског Радничког заиста је недопустиво. Утисак је да би и врховни форум, у овом случају БСЈ, требало да интервенише и испита разлоге таквог односа арбитара према клубу који је сигурно најуспешнији у историји југословенског песничења. Тих шест, грубо речено, отетих бодова, изражено цифарски значе да је Партизан уместо пети могао да буде трећи, али суштински он је изгубио много више. Поверење према онима који деле правду, а чињеница да се само водило рачуна ко ће судити и како ће судити умањили су убојиту моћ иначе вештих и снажних момака у „црно-белим“ дресовима. У таквој атмосфери тешко је надметати се и максимално користити своје објективно не мале могућности.

Због тога закључак се сам по себи намеће: златна средина у југословенском најелитнијем друштву за екипу која по квалитету вреди много више не може бити задовољавајући. пласман, али с обзиром на климу и односе који владају у овом такмичењу више се није могло ни остварити.