ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ

Преко трња до звезда, после осам незаборавних бојева у четири окршаја с шампионима Француске, СР Немачке, ЧССР и Енглеске, генерација фудбалских бесмртних Партизанових „беба“ стигла је коначно до самог фудбалског Олимпа — до финала Купа европских шампиона. Тако се први“ и досад једини пут у историји југословенског фудбала једна наша екипа нашла у завршној рунди борбе за трофеј официјелног клупског првака старог континента! Био је то подвиг над подвизима какав неће дуго поновити ниједан наш тим.

Прогресија „хода по мукама“ карактеристична за Партизанову маршруту у овом Купу шампиона, наставила се и у финалу. После солидне екипе француског првака (Нанта), још снажнијих шампионских тимова СР Немачке и ЧССР (Вердера и Спарте), у полуфиналу се испречило још теже искушење у лицу шампиона Енглеске славног Манчестер Јунајтеда, да би у финалу дошао на ред „страшни“ Реал, шестоструки освајач титуле најбољег европског тима, двоструки клупски првак света и несумњиво најлегендарнија момчад наше планете у минуле три деценије!

Хендикеп више представљао је и терен на коме је требало да се одржи велико финале. Мандатор је била престоница Белгије Брисел, односно стадион Хејсел. А како је у том тренутку број шпанских „гастарбајтера“ у Белгији био кудикамо већи од колоније наших радника, „црно-бели“ су морали да се боре на два фронта — против изванредног противника (прогнозираног фаворита) и против публике која је од првог минута урагански бодрила фудбалере из Мадрида. Али, истини за вољу, овај други противник био је грлат и опасан само у првим минутима меча, док се наши момци нису средили и преузели игру у своје руке. Све до одмора Партизан није испуштао иницијативу и што је важније — створио је две стопроцентне шансе, које су, нажалост, Галић и Пирмајер необјашњиво прокоцкали. И уместо да на полувреме оду с убедљивим вођством (2:0), „бебе“ су морале да се задовоље само ремијем (0:0). Ипак, једну значајну победу су однели већ до одмора: дотле неутрална белгијска публика (која је од 42.000 присутних представљала бар две трећине) почела је у наставку из свег срца да бодри бољи тим. Била је то заслужена награда Београђанима за спектакуларнију игру!

А када је после одмора, већ у 54. минуту, Велибор Васовић после једног корнера затресао мрежу Реала, цео стадион је устао на ноге — салве аплауза са свих страна поздрављале су изненађење које је било на помолу. Све до 70. минута Партизан је сигурно држао нити игре у својим рукама, а онда, када се то најмање очекивало, дотле најбољи актер меча Васовић направио је почетничку грешку: допустио је да га виртуозни Аманчио надмудри у директном дуелу испред шеснаестерца и отвори себи пут до неодбрањивог изједначења (1:1).

Само пет минута доцније дошло је до још грубљег превида „црно-беле“ одбране и то је био — крај. За тренутак уснула заборавила је на слободног Серену на десном крилу, који је, после једног брзог контранапада, добио лопту потпуно усамљен на 25 метара од Шошкићевог гола. Понео је корак-два, а онда опалио из пуног трка као из топа — лопта се незадрживо закопрцала у горњем десном углу мреже! Била је то трагедија каква се ретко виђа — 70 минута бољи и надмоћнији тим испустио је у цигло четврт часа победу, ненадокнадив трофеј и историјски успех!

Зашто?

По мишљењу стручњака, из два разлога. Пре свега због лошег тактичког концепта после вођства од 1:0, а нарочито због лоше шутерске диспозиције Галића и Пирмајера који су пропустили шансе живота и прилике да реше меч још до одмора!

За разлику од већине стручњака, аутор ових редова — који је био очевидац историјског финала на Хејселу — сматра да анатомију овог трагичног пораза треба тражити на другој страни. Но о томе у наредном броју.