Осврт

Партизан је у недељу, у последњем колу националног шампионата, изгубио дуел без борбе против крагујевачког Радничког. Строги и неумољиви прописи веле: екипа која нема осам уредно регистрованих и здравствено спремних такмичара аутоматски губи меч. Партизан је имао само једног мање. И брука пуче.

Знамо, некад шампионски табор салетале су многе недаће, па је ионако танан такмичарски фонд још више осиромашен. Драгољуб Николић и Александар Поповић су у ЈНА, Белић је повређен, Килибарда избачен из строја после два тешка пораза на минулом Мечу шампиона, Шекуларац, Милосав Поповић, Николић и још неки, преморени серијом тешких дуела у овој сезони нису имали снаге за последњи обрачун. Све то може да буде само правдање, али никако и оправдање за оно што се догодило у Чачку.

Прихватимо ове чињенице као истините, али погледајмо и другу страну медаље, погледајмо истини у очи. Недопустиво је да читава чета стручњака у Партизану, која води бригу о свим селекцијама, није успела да створи замене за уморне ратнике ринга. На том, стручном плану, „случај Чачак“ као алармни уређај опомиње да се не ради како треба, или прецизније да се не ради довољно и систематски. Да није тако књига не би спала на само седам слова.

Углед се тешком муком годинама ствара, а ситница је довољна да се све сруши као кула од карата.