Осветљавамо два проблема „црно-белих“: Квалитет играча заслужује бољи пласман. — Ко је крив што Партизан има 41 играча под уговором?

Једна суморна јесен остала је за нама. Завршено је прво полувреме државног првенства. Киша ће својим влажним бичевима и даље заливати оголеле гране али ће у душама навијача Партизана бити нешто топлије. Грејаће их нада да ће и ово пролеће (Као и сва минула!) бити опет у знаку црно-беле боје. Има пуно разлога да се верује да ће у наставку првенства Партизан играти боље, бити убедљивији, бележити победе и начинити осетан скок према средини табеле, па и самом горњем делу. Уосталом, горе и не може бити!

Навијачи Партизана нису импрегнирани на невоље које их последњих година обилно погађају, али их — то се мора признати са дивљењем — стоички подносе. Међутим, ове јесени присталице „црно-белих“ нису као ранијих година морали да подносе пецкања навијача из других клубова. Криза која је захватила велики колектив изашла је из клупских оквира и попримила димензије опште забринутости. Јер, када Партизан није снажан и моћан питање је каква ће нам бити репрезентација, а ту нико није неосетљив.

Проблем није у играчима!

Изузимајући шампионски тим Хајдука готово сви остали клубови су подмладили своје редове. И Партизан је освежен новим именима. Према ономе колико вреде ти представници данашње генерације фудбалера „црно-белих“ никако им не одговара дно табеле. Не тврдимо да су то све богомдани играчи, асови какви су некада били Бобек, Милош, Галић, Јусуфи и други али је сигурно да ни остали — изузев Сплићана — не поседују такав потенцијал да би Партизан био у подређеном положају. Напротив!

Одбрамбени играчи као што су Бошковић, Вулић, Антић, Пауновић, Вранеш, Козић и Пејовић сигурно би могли да обуку дрес ових наших водећих прволигашких тимова, па, ипак то није одбрана пред којом се ломе јуриши противника. Зашто? За то има више разлога. Пре свега, то није била добро организована одбрана, имала је много тактичких недостатака, лоше су се играчи међусобно допуњавали и обезбеђивали, често су били у једној линији, па су одједном испадали из игре и низ других слабости које су своје корене вукли из лоше организоване одбране и слабе тактике.

Добар вођ тима приликом изградње екипе почиње од одбране, као темеља зграде, па преко средњег реда иде на формирање навале. Та поступност није била заступљена у методици формирања овог тима „црно-белих“. Није било правог стручног рада, све само обична импровизација, без маште и духа.

Потенцијал данашњих првотимаца, по обдарености и знању, заслужује да се Партизан нађе у самом врху првенствене табеле. Поред недовољног рада, слабе селекције и неауторитативног руководства екипи је недостајало самопоуздање, морал који би их подстицао на брзо исправљање грешака, па да један пораз буде одмах замењен новом победом. Тога није било, па је зато и дошло до „црне серије“.

Истина, свим тим невољама треба додати и оне већ добро познате: да су голман и центарфор, аутентични голгетер, биле и остале неуралгичне тачке данашњег тима Партизана. Са сигурнијим Истатовом или искуснијим Милићем било би мање голова у мрежи иза њихових леђа. А да овај тим има једног играча Галићеве брзине и осећаја за гол или Хасанагићеве вештине у зони шута данас бисмо другачије мислили и говорили о Партизану и поред свих слабости које су испољене у стручном раду.

Много играча, мало фудбалера

Партизан има највећи број играча (41) под уговором међу свим прволигашима. И највећи број тренера (десет)! Сви они на благајни клуба примају плате, а тренери чак и проценте од премија. То су у току године огромна материјална средства која се дају за тако абнормално велики број играча и стручњака.

Сасвим је извесно да су за тако велики број играча под уговором првенствено криви стручњаци. Они су, без обзира како се ко зове и колико је дуго радио у клубу, допринели, непознавањем посла, да се толики број играча нађе под међусобном обавезом са клубом таквог ранга и угледа. Сад је ваљда свима јасно да је селекција вршена нестручно, да су критеријуми били ниски и да су још многи други фактори, а не добро процењена играчка вредност, били одлучујући приликом доношења одлуке о потписивању уговора.

Ко данас за то одговара? Нико. Сваки од стручњака који је последњих година радио или још ради у Партизану сноси део одговорности за то што је оптерећена благајна клуба а није поспешена конкуренција или унапређен играчки кадар.

Селекција коју су вршили Васовић, Ковачевић, Атанацковић, Вилотић, Минда Јовановић, Дамјановић, Вукелић (изузимамо Симоновског, Калоперовића, Опавског и Зорана Миладиновића, јер је то урађено пре њиховог доласка у клуб) тешко их оптужује као стручњаке оштрог ока и сигурне интуиције.

Ћурковић нам је недавно причао како његов нови клуб Сент Етјен толико води рачуна о сваком франку и штеди да путује са 13 играча, чак и без резервног голмана, када играју првенствене утакмице. Недавно је тренер диселдорфске Фортуне био принуђен да се извини Калоперовићу и да прекине разговор испред свлачионице, јер је морао да загрева играче: „Ја сам са̂м, немам помоћног тренера, па морам да изведем играче на терен“.

Сумње нема: они који су одлучивали о вредности играча радили су то дилетантски! Уосталом, зар би се могло догодити да се склопи уговор са 41 играчем а да се при томе не реше и она проблематична места у тиму, па чак и не створи конкуренција за свако место у тиму што само потенцира фудбалере на појачани рад, веће залагање, бољу игру и прави спортски живот.

И још нешто: са тако великим бројем играча, у условима за тренинг које Партизан има, немогућно је радити онако како то захтева „тотални фудбал“. Зато први потез који у овом дугом предаху морају да начине Симоновски и Калоперовић треба да буде везан за радикално смањивање броја играча, тачније: преполовити тај број и радити онако како то захтева савремени фудбал. Само потпуним посвећивањем играчима проверене вредности и потенцијалне моћи могућно је вратити Партизану углед и место које му припада у нашем фудбалу.