Драматичан обрт у финишу меча Партизан — Југопластика

Мало је спортова код којих се драматика доживљава у само неколико секунди као што је то у кошарци. На утакмици пуној неизвесности, узбуђења, оштрине, дуела и лошег суђења минут и 52 секунде до краја још се није знало ко ће победити. Тада је Партизан изгубио две лопте, Сплићани су то искористили и тек тада је меч био одлучен. У ваздуху се осећала драма. Требало је само да Дражен Далипагић буде на свом нивоу, па да се атмосфера препуне дворане ужари. Али, у тим одлучним тренуцима Далипагић је био опхрван својом таштином. Имао је пред очима само своју личност, а не клуб, навијаче и другове из екипе. Био је опуштен, безвољан, незаинтересован… Баш онда када су сви у дворани треперили изводио је слободна бацања са ноншаланцијом равнодушног коцкара, човека коме је свеједно куда ће лопта проћи. И, разуме се, она није ишла кроз обруч. И у игри је био такав: без жеље, ватре, заноса, пробојности и прецизности, свега онога што га краси и чини великим играчем.

Како је могућно да размаженост једне звезде оде у такве сфере да баци под ноге све само зато што га је тренер дуго држао на клупи. А био је у праву! Из два разлога. Прво, Далипагић је имао четири личне грешке и Ћорковић га је повукао из игре; друго, без њега је тим са три мала, лака и покретљива бека боље излазио на крај са високим и непокретним Сплићанима, па је испало да је боље без онога без кога се иначе „не може“.

Али, велики ас је у тим тренуцима био — мали човек. Није могао да замисли (па да се са тим и помири!) да се и без њега може добити утакмица. Демонстрирао је своју зловољу, играо је против властитог тима, против себе…

Далипагић је сјајан играч, модеран кошаркаш, један од најбољих у нашој земљи. Кићановић и он су инкарнација Партизана. Али управо то је оно што ову двојицу вансеријских играча гони на појачан напор, на све теже задатке, на подизање екипе у звездане сфере. Зато није лако бити ас. Њима се ништа не прашта. Они су увек под лупом навијачких очију. То исто важи за Славнића и Капичића, Шолмана и Рату Тврдића, Ћосића и Ђерђу.

Међутим, Далипагић мора да зна да се навијачима не може продавати рог за свећу, да се не сме и не може глумити, већ да се мора борити, залагати, изгарати… Навијачи су опасни. Они су дивни док верују својим љубимцима. Али врло опаки кад осете да их је неко изневерио, да им окреће леђа и издаје. Тада уместо душе они имају — бич! Лако се окрену и уместо некадашњих овација долазе погрде. Далипагић је у недељу увече био на самој ивици тога да му комплетно гледалиште окрене леђа, да га обаспе звиждањем и покаже ону опору страну славе.

Једно је сигурно: не може се увек играти најбоље! Али се зато мора борити. Кићановић, Фарчић, Ђукић, Беравс, Тодорић… Сви су они уносили себе у игру; били на моменте више или мање успешни, али никад нису престајали да се боре. То публика добро нијансира. И памти. Чајковски и Рајко Митић одавно не играју али су остали синоними великих бораца, играча који не знају за предају. Сутра ће то исто бити и са кошарком, још увек младим спортом у нас.

Далипагић је Партизану донео многе победе. Сме да једном буде и кривац за пораз. Али, из овог свог антиспортског држања и они остали морају да извуку одређене поуке како се то никоме и никад више не би поновило. Сиромашнији смо за једну победу, богатији за једно искуство!