КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Увек се из последњег очаја рађа последња снага. Требало је да се Партизан нађе на самом дну табеле готово у безнађу, па да дође до смене првог тренера. Можда никада у својој историји једна управа „црно-белих“ није теже одлуку у смени „на врху“ него што је то учинило данашње руководство. Не зато што је веровало да је Мирко Дамјановић „права личност“, већ превасходно због тога што није желела да се кола ломе на тренеру, као једином кривцу.

Није тешко препознати руку која набија пушку, па ни оне који доносе одлуку о постављању и смењивању тренера у једном клубу. За уклањање Дамјановића није била потребна нека надмоћна памет. Рад и резултати екипе била су против Дамјановића. Уосталом, тако је у свим клубовима на свету, у фудбалу уопште. Битно је само једно: какве резултате имаш а не колико знаш и које све дипломе имаш. Ето, минхенски Бајерн, актуелни првак СР Немачке и Европе смењује тренера Удо Латека због слабих резултата у првенству и поред тога што су последњих пет година, с њим на челу, освојили највише трофеја. У фудбалу се живи само од тренутка, а не од прошлости.

Партизан се нашао ту где је. Криваца има више. Један од њих несумњиво је и Мирко Дамјановић. Али, већи кривци од њега су они који су довели Дамјановића за шефа стручног штаба. Сасвим је сигурно, они су једном погрешили — када су га ангажовали или када су га отпустили! Сад се зна да је то било онда када су га довели на кормило клуба. Нико не може замерити Дамјановићу, што се прихватио понуђеног посла. Уосталом, ко је тако строг судија према себи, па ће признати да је ово или оно превелик залогај за њега. Не, ташта је људска потреба да се докаже баш на врху, тамо где је најтеже и истовремено најласкавије. У таквим приликама се и немоћ сабире у очајничку храброст и људи искушавају себе.

То је покушао и Дамјановић. Није успео. Имао је ватрено срце, желео је најбоље, био је марљив, није штедео себе али је остао прозирно немоћан ауторитет за играче. Они га нису примили од првог дана; нису веровали у њега, сматрали су га епизодистом који је ту за кратко, тако су се односили према њему у његовим наређењима. Ту није било праве сарадње људи на заједничком послу.

Дошло је до тихе смене. Вез великог публицитета Дамјановић је уступио место Калоперовићу. Сад напетост опет лебди над навијачима. Сви се питају: хоће ли Калоперовић успети? Смена не доноси одједном, као одрезано, тишину. Напротив, брујање маса се појачано осећа, јер су у питању стара очекивања кроз нову личност стручњака.

Калоперовић има фудбалско име. Кажу да је успоставио присан однос са играчима, јер им је близак својим језиком бившег играча истог клуба. Млад је, амбициозан, динамичан, пун је идеја које нису везане само за стручни рад, већ и за шире вођење клупске политике. Има и менаџерских способности, а кажу да је стручњак од интуиције.

Хоће ли тиха смена донети бучан успех — питање је сад. Тома Калоперовић је опрезан као јелен. Удаљен је од снова, сав у реалности клони се новинара, великих речи и обећања. Запет је као пушка када је у питању рад. Каже да је одавно избрисао и последњу сузу над својом покопаном играчком прошлости и сад жели да се у својој земљи и свом клубу докаже на новој дужности, као тренер.

Хоће ли успети — то не зависи само од њега. Пре свега од управе клуба. Ако руководство клуба чврсто стане иза Калоперовића, ако играчи осете да је он ауторитет за управу сигурно је да ће то бити и за њих. Зато овом тихом сменом шансу није добио само Тома Калоперовић, већ још више управа клуба.