Указом Председника Републике, а у част тридесетогодишњице ослобођења Београда
У минулих 13 година побеђивао је Светомир Белић на ринговима широм Европе, освајао је титуле и трофеје као од шале, а пред његовим вештим песницама падали су олимпијски, светски и европски шампиони.
Велики шармер бљештавих арена увек је своје успехе прихватао као нешто нормално, на његовом увек насмејаном лицу никад нисмо запазили страх, трему, недоумицу…
Сећамо се јуна 1970. године. На ташмајданском стадиону гостовала је репрезентација Кубе. Белићев противник, олимпијски вицешампион, данас првак света, тамнопути, као гранит чврсти Роландо Гарбеј. Сви су узнемирени, тренери, клупски функционери, навијачи… Само је Белић савршено смирен. Док се загрева, успева чак да саветује свог друга који пре њега боксује, да у шали запита која је цена његове победе. Како је само те ноћи „страшни“ Гарбеј био испрашен.
Писац ових редова сећа се и оних врелих јунских дана 1971. године. Сцена — шампионат Европе у Мадриду. И док су сви тихи, затворени и нервозни једино „Белка“ збија шале и уноси ведрину у наш забринути табор.
„Немам разлога за бригу“, говорио је тад. „Све сам испланирао. Стижем сигурно у финале.“
И стигао је у финале.
То је Светомир Белић у спортској арени. Самоуверен, смирен, помало несташан, али никад уплашен.
У минули четвртак први пут смо га видели бескрајно озбиљног. Помало уплашеног, нервозног… А, кад је председник Боксерског савеза Београда, професор др Бранко Остојић, пред угледним званицама прочитао да је велики мајстор југословенског ринга за заслуге у спорту, а поводом тридесетогодишњице ослобођења Београда, указом председника Републике одликован Орденом заслуга за народ са сребрном звездом, приметно узбуђен успео је само да прозбори:
„Мој најсрећнији тренутак у животу. Победа вреднија од свих досадашњих. Али, то је признање и мом клубу и спорту којим се бавим.“
Од првих ринговних корака давне 1961. године у Смедереву, па до данашњих дана, кад, на његовим грудима блиста најсјајнија медаља, пут је био трновит, пун препрека пред којима би многи заувек одавно рекли збогом рингу.
Падао је тај Светомир Белић са четвртог спрата ломио руке, ноге, проводио сате, дане и недеље у болницама, али се увек враћао да заблиста још интензивнијим сјајем. Медицински експерти, чије је теорије као од шале обарао, говорили су да је феномен, спортски стручњаци да човек који преболи такве повреде никад не може бити шампион. Челична воља овог момка увек је била јача од свих недаћа. Можда је зато увек смирен и насмејан пред велике обрачуне, можда је зато први пут имао трему кад је примао велико признање.
Ризница његова препуна је трофеја. На домаћој сцени нема тог драгуља који није освојио. Три пута је био шампион Југославије. Године 1970. освајач највећег трофеја у југословенском песничењу „златне рукавице“ и „Оскара“, једном и најбољи на традиционалној ревији у част ослобођења Београда. Вишеструки је репрезентативац, освајач сребрне медаље на првенству Европе 1971. учесник на Олимпијади у Минхену 1972. и два пута првак Балкана.
Планови за будућност? Жеље? Да у Катовицама идуће године постане најбољи Европљанин у категорији бораца до 71 килограма, да једном заувек каже збогом повредама које су га омеле да постигне више. А, он, снагом свог талента морао је и могао да се вине још више, да не беше те зле судбине.