Након преласка Партизанових боксера у Српску лигу управа клуба и техничких штаб, дошли су до закључка да је једини и исправан пут за реафирмацију Партизана и за стварање квалитетне екипе, оснивање боксерске школе. Али, не школе, која би се гасила сваке године, као што је то било раније, већ да то буде школа трајног карактера из које ће временом израсти квалитетни боксери, као што су то били: Шовљански, Лековић, Редли, Јеласић, Митровић и други.
Рад са најмлађима поверен је Кости Лековићу, вишеструком државном прваку и носиоцу сребрне медаље са европског првенства 1951. године у Милану.
Присећања
Боксерска школа при Партизану први пут је почела са радом 1959. године, на чијем је челу био истакнути ас Лековић. Његовим одласком, за тренера прве екипе, школа прекида са радом 1964, да би две године касније опет започела своју активност, под руководством истог тренера. Већ 1966. године школа окупља 70 дечака и бележи значајне успехе. Имала је омладинских првака, као и двојицу финалиста на државном првенству.
Убрзо следи поново расформирање школе, да би коначно 1969. била обновљена са циљем да се више никад не угаси.
За Косту Лековића се слободно може рећи да је један од најбољих боксера кога је Југославија имала у перолакој категорији. Префињен техничар, брз попут пантера, умео је да победи сваког, па и бољег боксера од себе. За њега није било непобедивих противника. Прави уметник ринга. Није био нокаутер и као такав дубоко је ценио сваког ривала. „Црно-беле“ боје бранио је од 1947. до 1960. године и за то време имао је 460 мечева. Осам пута је освајао првенство Југославије, а седам пута је бранио боје наше земље. Као такав, проглашен је 1951. године за за најбољег спортисту Југославије.
И, када се знају, сви спортски, људски, стручни и педагошки квалитети Косте Лековића, онда није никакво чудо, што је и овога пута баш њему поверено да подучава најмлађе „племенитој вештини“: да води боксерску школу Партизана.
У правим рукама
Ако случајно дођете у салу стадиона ЈНА, где три пута недељно, петнаестогодишњи дечаци, марљиво тренирају, пашће вам у очи однос који влада између тренера и будућих боксера.
У лику једног човека, они су нашли свог тренера, родитеља, брата, друга, економа…
За кратко време, посматрач ће уочити, да је у раду бившег шампиона педагошка страна најбитнија. Циљ је — да млади боксери стекну опште спортско образовање, да науче шта је хигијена, да разликују добро од зла. Импонује сазнање, да не очекује од свих, да постану шампиони. Не постоји никаква разлика између више и мање талентованих. Свима посвећује подједнаку пажњу.
Као верни присталица упорног рада, стално исправља грешке својих боксера, не губећи ни једног тренутка наду у коначан успех. Саветује их како би требало да се понаша један спортиста, како да се боксер односи према судији, противнику, публици, како уопште да се понаша када изађе на ринг. Неуморан је у давању савета и чврст у свом ставу да таленат, без осталих компоненти као што су: техника, конституција и воља за радом, не може бити довољан. И због тога нема повлашћених.
Поноси се тиме што је неколико беспризорних дечака извео на прави пут и што је успео да их заинтересује за спорт у толикој мери, да данас са сигурношћу може рећи — предстоји им светла будућност.
Тренутно школу похађа 48 боксера, који су већ прошли кроз прво сито селекције. У овој групи издваја се већ неколико имена, која ће кроз извесно време нешто значити у Југословенском боксу. Тако су Драгољуб Николић, Јован Николић, Малетић и Митровић, већ прикључени првој екипи, која се тренутно налази на припремама.
Има и таквих о којима ће се тек чути, а чија би имена требало поменути. То су: Милорад Митровић, Ступарић, Несторовић, Ђурић, Белаван, Милић, Димитријевић, Продановић…
Они ће ускоро бити на сцени, а њихов долазак требало би да наговести ведре хоризонте БК Партизан.